Pi­še: Mi­ljan STA­NI­ŠIĆ


Po­čet­kom če­tr­de­se­tih go­di­na 19. vi­je­ka ma­na­stir­ska ško­la u Ostr­o­gu pre­ra­sla je u svje­tov­nu. U njoj su uglav­nom ško­lo­va­ni uče­ni­ci iz Bje­lo­pa­vli­ća, a bi­lo je i onih iz su­sjed­nih kra­je­va. Ka­ko je do ta­da u ma­na­sti­ru Ostrog sko­ro vi­jek i po funk­ci­o­ni­sa­la ma­na­stir­ska ško­la, ma­da ne u kon­ti­nu­i­te­tu, ov­dje je bi­lo mno­go lak­še i kva­li­tet­ni­je or­ga­ni­zo­va­ti na­stav­ni pro­ces. Da je ova ško­la ima­la svoj re­no­me i kva­li­tet po­ka­zu­je i to da je nju u vi­še na­vra­ta po­sje­ći­vao i Pe­tar II, ko­ji se u to lič­no uvje­rio. U Bje­lo­pa­vli­ći­ma je za­po­če­la sa ra­dom još jed­na svje­tov­na ško­la, na­kon one ko­ja je ra­di­la u Ostro­gu, i to na Or­joj Lu­ci 1857. go­di­ne. Ona je bi­la smje­šte­na u dvor­cu knja­za Da­ni­la Pe­tro­vi­ća, a ima­la je i svo­ju bi­bli­o­te­ku. Pr­vi uči­telj u ovoj ško­li je bio Mak­sim Šo­ba­jić, iz bje­lo­pa­vlić­kog se­la Šo­ba­ji­ći. Da je bi­lo ve­li­ko in­te­re­so­va­nje dje­ce za op­štim obra­zo­va­njem po­ka­zu­je i otva­ra­nje ško­le na Ždre­ba­o­ni­ku 1869. go­di­ne, ta­ko da je u pr­va dva raz­re­da u ovoj ško­li uči­lo pre­ko sto­ti­nu uče­ni­ka. Ka­ko je­dan uči­telj ni­je mo­gao sam da or­ga­ni­zu­je na­sta­vu za to­li­ko uče­ni­ka, škol­ski od­bor je po­slao kao po­ja­ča­nje jed­nog uči­telj­skog pri­prav­ni­ka. Na­red­nih go­di­na na te­ri­to­ri­ji Bje­lo­pa­vli­ća i Da­ni­lov­gra­da otvo­re­ne su ško­le i u Za­ga­ra­ču 1870. go­di­ne, u Rso­je­vi­ći­ma 1872., na Frut­ku 1974., u sa­mom gra­du (Da­ni­lov­gra­du) 1878., u Spu­žu 1879. go­di­ne itd.
Za ši­re­nje i raz­vi­tak škol­stva zna­čaj­na je 1870. go­di­na, ka­da su dr­žav­ne vla­sti for­mi­ra­le Glav­no škol­sko nad­zor­ni­štvo, a za iz­vo­đe­nje na­sta­ve su bi­ra­ni obra­zo­va­ni­ji uči­te­lji, s tim da je bi­lo or­ga­ni­zo­va­no i nji­ho­vo do­dat­no usa­vr­ša­va­nje. Ura­đen je no­vi i mo­der­ni­ji na­stav­ni plan i pro­gram, na­ba­vlje­ni su no­vi udž­be­ni­ci i li­te­ra­tu­ra, kao i no­va na­stav­na sred­stva. Na taj na­čin su stvo­re­ni da­le­ko bo­lji uslo­vi za kva­li­tet­ni­ji i sve­o­bu­hvat­ni­ji na­stav­ni pro­ces, ta­ko da je u škol­skoj 1871/1872. go­di­ni otvo­re­no 38 ško­la, a 1875/1876. go­di­ne bi­la je 51 mu­ška i 1 žen­ska ško­la sa 3.159 uče­ni­ka i 97 uče­ni­ca, ko­je je uči­lo 62 uči­te­lja i jed­na uči­te­lji­ca. Naj­ve­će za­slu­ge za raz­vi­tak škol­stva i Cr­noj Go­ri pri­pa­da­ju Mi­la­nu Ko­sti­ću, ta­da­šnjem glav­nom škol­skom nad­zor­ni­ku, ko­je­ga su dr­žav­ne vla­sti an­ga­žo­va­le za ovaj po­du­hvat.
Iz­grad­nja gra­da na Će­ra­ni­ća Gla­vi­ci (Da­ni­lov­gra­du, od 15 hi­lja­da sta­nov­ni­ka,) pre­ma ur­ba­ni­stič­kom pla­nu inž. Dra­gi­še Mi­lu­ti­no­vi­ća iz 1869. go­di­ne (fi­nan­si­ra­la ga je vla­da Sr­bi­je), pred­sta­vljao je ve­li­ki po­du­hvat, ko­ji je za­po­čeo 1870. go­di­ne, a to je ini­ci­ra­lo i otva­ra­nje vi­še ško­la, kao i pr­ve po­ljo­pri­vred­ne ško­le, na­zva­ne Knja­žev­ska Cr­no­gor­ska ze­mljo­djel­ska ško­la. Za nje­no sje­di­šte nad­le­žne vla­sti (Upra­va odje­lje­nja Se­na­ta Cr­ne Go­re ) su oda­bra­le Ždre­ba­o­nik (Bje­lo­pa­vli­ći), mje­sto u bli­zi­ni sa­mo­ga sje­di­šta gra­da. Ova oblast, kao i či­ta­va bje­lo­pa­vlić­ka ko­tli­na, pru­ža­la je iz­van­red­ne uslo­ve za uz­ga­ja­nje raz­li­či­tih vr­sta agri­kul­tu­ra, što je bi­lo neo­p­hod­no za prak­tič­ni dio oba­vlja­nja na­stav­nog pro­ce­sa ove ško­le. Za pla­ni­ra­nje i re­a­li­za­ci­ju ovog po­du­hva­ta dr­žav­ne vla­sti su an­ga­žo­va­le do­ta­da­šnjeg di­rek­to­ra eko­nom­ske ško­le u Po­ža­rev­cu dr Đor­đa Ra­di­ća, jer Cr­na Go­ra ni­je ima­la struč­nja­ka tog pro­fi­la, a on se bio pro­čuo po ob­ja­vlje­nim struč­nim ra­do­vi­ma iz obla­sti po­ljo­pri­vre­de. Dr Đor­đe Ra­dić, upra­vi­telj ove ško­le, za na­stav­ni pro­ces je pri­ba­vio: po­treb­nu struč­nu li­te­ra­tu­ru i udž­be­ni­ke; pri­pre­mio par­ce­le i na­ba­vio ne­ko­li­ko neo­p­hod­nih po­ljo­pri­vred­nih ma­ši­na za prak­tič­nu na­sta­vu; an­ga­žo­vao struč­ne i kom­pe­tent­ne na­stav­ni­ke za po­tre­be na­sta­ve. Dr Ra­dić je pro­ces na­sta­ve is­pla­ni­rao da ima te­o­rij­ski i prak­tič­ni dio, s tim da su uz prak­tič­ni rad išla i struč­na pre­da­va­nja, sa­vje­ti i su­ge­sti­je, ka­ko bi se ste­klo što vi­še zna­nja i is­ku­stva. Uče­ni­ci su još za vri­je­me ško­lo­va­nja po­če­li da ši­re zna­nja i da ga pri­mje­nju­ju na svo­jim ima­nji­ma i u sre­di­na­ma gdje su ži­vje­li, ta­ko da su za­in­te­re­so­va­li i broj­ne dru­ge po­ljo­pri­vred­ni­ke da usa­vr­ša­va­ju svo­ju dje­lat­nost. Po­če­tak Ve­ljeg ra­ta 1876. go­di­ne pre­ki­nuo je uspje­šan rad ove ško­le, a po­seb­ne za­slu­ge za to pri­pa­le su dr Đor­đu Ra­di­ću, ko­je­ga su dr­žav­ne vla­sti od­li­ko­va­le or­de­nom Da­ni­la I tre­ćeg ste­pe­na za „usrd­nu pri­po­moć pri po­di­za­nju pro­svje­te u Cr­noj Go­ri”. Ni na­kon Ve­ljeg ra­ta 1878. go­di­ne ni­je na­sta­vljen rad ove ško­le zbog lo­še eko­nom­ske si­tu­a­ci­je, uslo­vlje­ne po­sle­di­ca­ma te­škog i is­cr­plju­ju­ćeg ra­ta.
Na raz­voj pro­sve­ti­telj­ske mi­si­je u Bje­lo­pa­vli­ći­ma ve­li­ki zna­čaj je ima­lo i otva­ra­nje bi­bli­o­te­ka. Na­i­me, pr­ve bi­bli­o­te­ke su for­mi­ra­ne pri osnov­nim ško­la­ma. Nji­ho­ve uslu­ge su ko­ri­sti­li uče­ni­ci i uči­te­lji, a ti­me su knji­ge bi­le do­stup­ne i ma­njem bro­ju za­in­te­re­so­va­nih lju­di ko­ji­ma su ih oni da­va­li na krat­ko­traj­no ko­ri­šće­nje. Tek sa otva­ra­njem jav­nih bi­bli­o­te­ka, svi gra­đa­ni su bi­li u pri­li­ci da ko­ri­ste knji­ge iz vi­še obla­sti i ši­re svo­ja zna­nja. Jed­na ta­kva bi­bli­o­te­ka sa či­ta­o­ni­com osno­va­na je 1889. go­di­ne u Da­ni­lov­gra­du i ima­la je ve­li­ki pro­sve­ti­telj­ski zna­čaj za ovaj kraj. O nje­nom otva­ra­nju iz­vje­šta­vao je i ča­so­pis za cr­kvu i ško­lu Mi­ni­star­stva pro­svje­te i cr­kve­nih dje­la Knja­že­stva cr­no­gor­skog „Pro­svje­ta”, pod na­slo­vom „Či­ta­o­ni­ca na Da­ni­lov­grad”, uz tekst ko­ji gla­si: „Ka­ko nam ja­vlja­ju s Da­ni­lov­gra­da usta­no­vlje­na je ovi­jeh da­na či­ta­o­ni­ca ko­ja već bro­ji 70 čla­no­va. Sret­no da Bog da!” O osni­va­nju či­ta­o­ni­ce pi­še i „Glas Cr­no­gor­ca” 26. ju­la 1889. go­di­ne, u ko­je­mu se na­vo­di da je njen uprav­nik bio voj­vo­da i pop Ri­sto Bo­ško­vić, da su po­sto­ja­la pra­vi­la či­ta­o­ni­ce, a go­di­šnja pre­pla­ta iz­no­si­la je tri fo­rin­te. Broj čla­no­va bi­bli­o­te­ke se stal­no po­ve­ća­vao, ta­ko da ih je 1897. go­di­ne bi­lo 116. Otva­ra­nje ove bi­bli­o­te­ke sa či­ta­o­ni­com ini­ci­ra­lo je da se ubr­zo otvo­re slič­ne i u ve­ćim mje­sti­ma Bje­lo­pa­vli­ća, kao: Ždre­ba­o­ni­ku, Mar­ti­ni­ći­ma, Spu­žu, Ba­ra­ma Šu­ma­no­vi­ća.
(Na­sta­vi­će se)